Шабачки шаховски клуб

Шабац, најнапреднији и најбогатији град у унутрашњости Србије пре Првог светског рата, на граници према Аустро-Угарској, имао је стару јеврејску колонију. Она је дала низ значајних људи, талентованих привредника и интелектуалаца који су кроз љубав према свом ужем завичају постали одушевљени српски родољуби. Из тог краја су пореклом и књижевници Станислав Винавер и Оскар Давичо.

Др Аврам Јосиф Винавер био је синовац чувеног пољског шаховског мајстора Симона Винавера (1838-1919) који се прославио победама над познатим шахистима: Андерсоном, Колишем, Штајницем, Цукертортом, Чигорином…

Аврам Винавер, лекар из Шапца, отац Станислава Винавера, био је ванредно хуман човек. У миру је бесплатно лечио сиротињу и државне чиновнике, а наплаћивао хонорар само од газда из чаршије. У рату је служио отаџбини са крајњим пожртвовањем, до последњег даха. Умро је на војној дужности. Његову сажету биографију дао је књижевних Младен Ст. Ђуричић:

„… Иза врата испаде гужва мрке, коврџаве длаке која се у „бакенбартима“ ненаметљиво спуштала преко беле коже и овала од образа, и сливало се у руменкасту, чврсту, потшишану браду. Иза овала длаке искакао је снажан, кукаст и доњим делом румен и јак јеврејски нос. Преко њега, на златој верижици – цвикер…“

Др Аврам Јосиф Винавер рођен је око 1862. године у Варшави. Докторирао је медицину у Кракову 29. јануара 1887. Као пољски избеглица пошао је на исток, али је доспео у Шабац у ком се настанио 1890. године где је започео да ради као приватни лекар (касније је радио у шабачкој војној и државној болници). Велики заслужник за народно здравље, као општински одборник увео је артеске бунаре, а први рендген апарат који је прешао Саву и Дунав, он је донео у Шабац, и болеснике из Београда с пута за Беч – окренуо у Шабац! У ратовима санитетски официр (мајор по чину), беспримерно пожртвован, одликован 1913, а 1914, за време прве окупације Ваљева, из болнице смело протерао насртљиве окупаторске официре. Осуђен на смрт, он је због витешког држања и необичне храбрости одмах и помилован. Бранећи српску војску од епидемије, и самој је подлегао у Ђевђелији 1915, и сахрањен у заједничкој кречани (по његовом наређењу!). Није ни гроба оставио својој породици и новој отаџбини Србији, један од њених највећих заслужника, резервни санитетски мајор др Аврам Јосиф Винавер.

Пошто у то време Шабац није имао ни електрично осветљење, др Винавер је у дворишту своје куће подигао малу електричну централу, тако да је у његовој кући засијала прва електрична сијалица у Шапцу (у Србији, прва сијалица засијала је у Београду 1880. године заслугом Ђорђа Станојевића из Неготина).

Захваљујући свестраном ангажовању овог изузетног Јевреја, у Шапцу је 1905. године основан Шабачки шах клуб. Иначе, први шах-клуб на простору бивше Југославије основан је у Дубровнику 1879. године, у Зрењанину такође 1879, затим у Новом Саду 1880, у Београду 1882, у Загребу 1886, Марибору 1897, Вршцу 1898, Вараждину 1904, Сарајеву 1904, Шапцу 1905, Карловцу 1908 итд.

Међутим, више него ова биографија, о његовом пожртвованом раду као лекара на војној дужности, где ће положити и свој живот, говори потресна песма коју му је посветио син Станислав Винавер у збирци Ратни другови. И отац и син били су војници у Првом светском рату. У песми посвећеној оцу, Станислав Винавер је описао паклене призоре тифусне епидемије – тог непријатеља страшнијег од аустроугарског завојевача Епидемија је навалила на Србију исцрпљену после две успешно одбијене непријатељске офанзиве и направила пустош у војсци и међу цивилним становништвом. Сцене епидемије пегавца које слика Станислав Винавер одигравале су се у Ваљеву, крају у непосредној близини фронта и највећем жаришту заразе.

Према подацима академика Коче Тодоровића, у целој земљи епидемијом је било захваћено око 600 000 лица, приближно 15% становништва, док се број жртава попео на 135 000. Тифусни болесници су у бунилу искакали кроз прозоре ваљевске војне болнице. Као беле сабласти, босоноги, само у кошуљи и гаћама, ови избезумљени несрећници јурили су снежним и блатњавим друмовима у свим правцима: према Бранковини, Каменици, Косјерићу. Тада је од пегавца умирало дневно по хиљаду људи. Те призоре ужаса Станислав Винавер је приказао реалистички снажно. Ево неколико одломака из песме посвећене оцу и, у исто време, патњи целе Србије притиснуте овом тешком немани:

Шта говоре ти људи
У кошуљама белим, разрогачених очију
Суви и црни и неземљаш?
Шта галаме?

………………………

Леже по собама, ходницима.
Неки су у дворишту на калдрми, на улици.
Почели су да обујимају цело Ваљево
Нашу целу државу

Они бунцају
Са њима бунца од пегавца цела наша земља.

……………………………

Вију се црне заставе
Морија затоми свет.

Доктор Аврам Винавер
Санитетски мајор
Управник Пете Резервне
Поштапајући се тешко,
Испијен од болести и брига
Обилазио је болеснике дан и ноћ

……………………………………..

Бескрајно стрпљиво и очински
Неком стравичном љубављу,

– Јер су многи, урлајући
Тражили одговор на питање:
Зашто их не пуштају да скачу
На прозоре, кроз зидове, и кроз врата када су гоњени са свих страна
Као дивља звер

Мајор Аврам
Са трудом натчовечанским држао је отворене очи
– Огромне плаве очи под златним цвикером
И није смео да их склопи ни за трен
Јер је знао

– пошто и њега тресе рекуренс
Већ толико дана
А није тражио замену
Јер томе сад није време
У оскудици лекара –
Да му се може десити,
Да и он…
Отвори прозор, да искочи из рве собе,
Из ове вароши,
Из ове васионе.