Напад без пешака? Основне замисли хипермодерних мајстора
Увод у хипермодерну школу шаха
Хипермодерна школа шаха појавила се почетком двадесетог века као реакција на догме класичне „ортодоксије“, која је препоручивала строго заузимање и одржавање пешачког центра одмах у отварању. Главни заговорници ове нове струје такође су преиспитивали важност развоја фигура и рано фијанкетирање ловаца, с намером да изазову пешачку централну структуру код противника. Уместо да сами постану мета напада, хипермодерни мајстори су дозвољавали да противник заузме простор пешацима, да би их потом контранападом распарчали или блокирали. Описана стратегија наглашавала је динамику комбинованог развоја фигура и „даљинску“ контролу слабијег центра.
Теоријски темељ за овај приступ поставили су Арон Нимцович, Ричард Рети и други проналазачи нових начина игре у средишту шаховске плоче. Њихови радови, посебно Нимцовичев „Мој систем“ и Ретијеви чланци у „Нове идеје у шаху“ (New Ideas in Chess), постали су обавезна литература за све озбиљне играче. Идеје хипермодерне школе превазишле су отворени став о раном пешачком продору, уводећи теме попут контролног блока, преусмеравања фигура и стварања положаја тензије. Данас, многи теоријски приручници о отварањима већ у самом првом поглављу цитирају хипермодерне основе као почетну тачку за разумевање савремених варијанти.
Кључне идеје и стратегијски циљеви
Основна идеја хипермодерне школе лежи у одлагању пешачких потеза у центру и истовременом развоју фигура ка полупростору централног квадрата. Фијанкетирани ловац на г2 или б2 обично контролише дугачке дијагонале, додатно координишући са другим фигурима стварање притиска на пешачку структуру противника. Напад на централне пешаке противника може се изводити рокадом и брзом мобилизацијом топова, чиме се постижу тактички мотиви у средишњици. Разуме се, играч мора бити спреман и на пешачке инвазије на крилима, јер је простор добијен развојем фигура уједно и простор за контраигру. Тактички елементи, као што су „минобацачки ефекат“ и блокада, добијају на значају кад противник прекорачи пешачке линије. Хипермодерна школа је такође унела појам „прорачунате латералне тензије“ – када фигура вуче линију да створи слабљење у пешачкој грађи. Ова динамичка визија отварања и средишњице помогла је да се избегне прекомерна стабилност и донесе више креативности у познате системе. Играч који усвоји хипермодерне принципе научиће како да одложеним шаховским мотивима „изнуди“ грешке у класичном маниру.
Најпознатија хипермодерна отварања
- Ретијев систем: 1.Сf3 д5 2.ц4
- Краљева индијка: 1.д4 Сф6 2.ц4 г6 3.Сц3 Лг7
- Гринфелдова индијска одбрана: 1.д4 Сф6 2.ц4 г6 3.Сц3 д5
- Нимцовичева одбрана (Нимцович-Ларсен): 1.б3 или 1.Сф3 б6
- Каталонска одбрана: 1.д4 д5 2.ц4 е6 3.г3
Изабрани примери партија
- Арон Нимцович против Херманиса Менко, Целe, 1923
- Рихард Рети против Хозе Раула Капабланке, Њујорк, 1924
- Савијел Тартаковер против Ричарда Ретија, Карлсбад, 1929
- Арон Нимцович против Александра Нимцовича, Минхен, 1936
- Ернст Гринфелд против Роберта Фишера, Сан Франциско, 1957
Препоручена литература
Даље проучавање хипермодерне теорије отварања и средишњице може се наставити преко следећих књига:
- Арон Нимцович – Мој систем
- Арон Нимцович – Шаховска пракса
- Рихард Рети – Модерне идеје у шаху
- Виктор Москаленко – The Hypermodern Game: A Repertoire for Black
- John Watson – Mastering the King’s Indian Defence
- Viktor Bologan – The King’s Indian Defence: Move by Move
- John Emms – Nimzo-Indian Defence: Move by Move
- David Vigorito – The Flexible Reti
- Simon Williams – The Modern Benoni
- Antoaneta Stefanova & Richard Palliser – The Catalan: Move by Move
Свака од ових књига нуди дубок увид у примену хипермодерних принципа, од теорије отварања до практичног вођења средишњице.
About the Author
