Шабачки шаховски клуб

Шах на­стао у Ин­ди­ји, у Ср­би­ји је ве­о­ма раз­ви­јен, а „за­хва­љу­ју­ћи ини­ци­ја­ти­ви др Авра­ма Ви­на­ве­ра у Шап­цу још 1905. го­ди­не осно­ван ша­хов­ски клуб” (Љу­би­ша Шор­маз „Че­тр­де­сет го­ди­на фи­зич­ке кул­ту­ре у оп­шти­ни Ша­бац”).

Клуб је то­ком ве­ка и ви­ше про­ла­зио кроз ра­зна ста­ња, све до по­ја­ве про­фе­со­ра Ми­ро­љу­ба Мер­до­ви­ћа, по за­ни­ма­њу ма­шин­ског ин­же­ње­ра, ко­ји је сво­јом љу­ба­вљу и пре­да­ним ра­дом од клу­ба на­пра­вио култ­но ме­сто у Шап­цу. По зи­до­ви­ма клу­ба су би­ле ура­мље­не пе­сме, и нај­бо­ља по из­бо­ру зна­ла­ца – „Ако” Ки­плин­га. Да не за­бо­ра­ви­мо да је отва­ра­њу но­вих про­сто­ри­ја Ша­хов­ског клу­ба Ша­бац при­су­ство­ва­ла и проф. др Ми­ли­ца Ко­вић Ви­на­вер, пра­у­ну­ка чу­ве­ног др Авра­ма Ви­на­ве­ра, осни­ва­ча клу­ба. Част клу­бу, пред­сед­ни­ку Мер­до­ви­ћу и Шап­цу чи­не по­се­те Кир­са­на Иљум­жи­но­ва, пред­сед­ни­ка Свет­ске ша­хов­ске фе­де­ра­ци­је, Ана­то­ли­ја Кар­по­ва, бив­шег пр­ва­ка све­та, ле­ген­де Све­то­за­ра Гли­го­ри­ћа, Алек­сан­дра Ма­та­но­ви­ћа и ђа­ка ша­бач­ке гим­на­зи­је, ша­хи­сте и пу­бли­ци­сте Ди­ми­три­ја Бје­ли­це, Бо­жи­да­ра Ки­ћо­ви­ћа, пу­бли­ци­сте и но­ви­на­ра, Ма­ту­ло­ви­ћа, Дам­ња­но­ви­ћа, Ива­ни­ше­ви­ћа…

Клуб је био ор­га­ни­за­тор и два ве­ли­ка так­ми­че­ња у об­ли­ку убр­за­ног ша­ха, а то су ме­мо­ри­јал­ни тур­нир „Че­до­мир Пе­тро­вић” (име­но­ва­ни је пра­вио нај­бо­ље ба­кла­ве на Бал­ка­ну и слу­жио их у про­сто­ри­ја­ма) и Све­то­сав­ски бр­зо­по­те­зни тур­нир.

И та­ко је пе­сма тра­ја­ла све до ре­сти­ту­ци­је, ка­да су про­сто­ри­је вра­ће­не вла­сни­ци­ма по­ро­ди­ци Са­му­ро­вић. За­ни­мљи­во је да је др Са­му­ро­вић тра­жи­ла скром­не усло­ве, под ко­ји­ма би клуб на­ста­вио сво­ју ми­си­ју. Ипак, због не­ис­пу­ње­ња ње­них усло­ва, клуб слав­не тра­ди­ци­је остао је без про­сто­ри­ја. Ту­жно, али исти­ни­то.

Про­фе­сор Мер­до­вић има још љу­ба­ви и енер­ги­је да на­ста­ви спорт­ску и кул­тур­ну ми­си­ју не­го­ва­ња и на­став­ка тра­ди­ци­је древ­не игре. Сма­тра да клуб с та­квом исто­ри­јом за­слу­жу­је про­сто­ри­је у цен­тру Ма­лог Па­ри­за, ка­ко су на­зва­ли наш град због слав­не дру­штве­но­сти и не­го­ва­ња па­ме­ти и кул­ту­ре.

У књи­зи „Ко­рак ис­пред дру­гих – тре­ће из­да­ње брен­до­ва Под­ри­ња” Но­ви­це Пр­сто­је­ви­ћа, у по­гла­вљу „Сто­го­ди­шњак из­не­дрио де­се­ти­не ша­хов­ских шам­пи­о­на”, спо­ми­ње се, из­ме­ђу оста­лих, и проф. др Зо­ран Га­јић, мај­стор ФИ­ДЕ (са­да ра­ди као про­фе­сор Уни­вер­зи­те­та у САД), о ко­ме сам у сво­јој књи­зи „Ша­бач­ка спорт­ска раз­ми­шља­ња” оста­вио ова­кав траг: „Док­тор елек­тро­тех­ни­ке, по­зна­ти ша­хи­ста, про­фе­сор и нај­пре Шап­ча­нин, по по­врат­ку из Аме­ри­ке при­ча: ’За­пад­ња­ци већ по­ма­ло ре­ша­ва­ју про­блем бо­ле­сти. Про­ду­жу­је се жи­вот­ни век. Али и по­ве­ћа­ва се број ста­рих – се­нил­них осо­ба. И да би пред­у­пре­ди­ли бо­лест, као нај­бо­љу ’те­ра­пи­ју’ уво­де шах. По­ве­ћа­ва се број ин­струк­то­ра. И ка­же да ће уско­ро то сти­ћи и до нас!’”

И на­кон све­га, пле­ди­рам да по­мог­не­мо про­фе­со­ру Мер­до­ви­ћу да до­би­је про­сто­ри­је и на­ста­ви с плод­ним ра­дом на те­ре­ну ша­ха и кул­ту­ре, јер је сва­ког да­на у про­сто­ри­ја­ма би­ла и штам­па на услу­зи по­се­ти­о­ци­ма.

Јо­ван Ру­ка­ви­на,
Ша­бац